Anatomija Himere
Lav, koza, zmija. Tri stvorenja stopljena u jedno, čudovište po kom je Himara dobila ime.
Himera (grčki: Χίμαιρα, Khimaira) nije sastavljena nasumično. Antički pesnici dali su joj tačno određenu građu tela: spreda lav, u sredini koza, pozadi zmija. Svaki klasični izvor dodaje pojedinosti, a ponekad i protivreči ostalima. U nastavku je ono što su zaista rekli i gde se nisu slagali.
Reč khimaira znači "jarica", ženski rod od khimaros. Obe vode poreklo od kheima ("zima"), jer se mlada stoka brojala po zimama koje je preživela. Ista reč postala je ime antičkog naselja na albanskoj obali: Χίμαιρα, danas Himara.
Trodelni skelet Himere: prednji deo lava, koza koja izrasta iz kičme, zmijski rep.
Šta kažu izvori
Homer, Ilijada (oko 750. p. n. e.)
"...besmrtnog roda, ne ljudskog, spreda lav, pozadi zmija, u sredini koza, a iz nje sukti dah strašnog plamena blistave vatre."
Šesto pevanje, stihovi 179-182. Najstariji sačuvani opis. Homer daje raspored spreda-sredina-pozadi, ali je neodređen kada je reč o broju glava. Vatru pripisuje stvorenju u celini, a ne određenoj glavi.
Hesiod, Teogonija (oko 700. p. n. e.)
"Imala je tri glave: jednu lava divljeg pogleda, drugu koze, a treću zmije, žestokog zmaja."
Stihovi 319-325. Hesiod prvi put izričito pominje tri glave. Kaže nam i da je vatra dolazila iz srednjeg, kozjeg dela: "spreda lav, otpozadi zmaj, a u sredini koza, što bljuje strašan dah plamene vatre."
Apolodor, Biblioteka (oko 1-2. veka n. e.)
"...prednji deo lava, rep drakona, a treća, srednja glava bila je kozja, kroz koju je bljuvala vatru."
Anatomski najprecizniji opis. Apolodor najizričitije tvrdi da je upravo kozja glava bljuvala vatru. Kaže i da je Belerofont ubio čudovište iz vazduha, lukom i strelom, jašući Pegaza.
Ovidije, Metamorfoze (oko 8. n. e.)
"Likija... gde je Himera vrebala, vatrenih pluća, lavljih grudi i glave, i zmijskog repa."
Rimska verzija. Kod Ovidija je lav glavno telo, a vatra se pripisuje "plućima", ne određenoj glavi, što se razlikuje od grčkih izvora.
Tri dela
Lav
Svi izvori se slažu: lav čini prednji deo. Homer biće naziva "lavljeg prednjeg dela" (prosthe leon). Hesiod mu daje glavu "lava sjajnih očiju". Ovidije kaže "lavlje grudi i glava".
Lav je davao osnovnu građu tela: mišićav trup, četiri noge sa kandžama i grivu oko glavne glave. Na bronzi iz Areca, najpoznatijoj sačuvanoj skulpturi, lavlje telo izvedeno je sa izuzetnim anatomskim detaljima, svaka tetiva i rebro vide se ispod kože.
Ovo je glava sa kojom se Belerofont suočio napadajući spreda. Bila je to i glava koja je rikala. Ovidijeva "vatrena pluća" možda se odnose na lavlji dah, a ne na pravi plamen.
Koza
Najupečatljivija osobina. Druga glava, kozja, izdiže se iz leđa čudovišta, izrastajući iz kičme između lopatica i zadnjeg dela. Homer kaže samo "koza u sredini". Hesiod i Apolodor joj daju celu glavu sa rogovima.
Upravo ovaj deo daje Himeri ime. Khimaira na grčkom znači "koza". Biće sa lavljim telom i zmijskim repom moglo je da se zove nekako drugačije, ali koza je bila ključna osobina, deo koji ga je činio Himerom.
Prema Apolodoru, vatru je bljuvala kozja glava. To je najjasnija izjava u bilo kom klasičnom izvoru o tome koji deo je proizvodio plamen. Koza je bljuvala vatru "kroz" usta, ne lav, ne zmija. Hesiod se slaže i smešta "strašan dah plamene vatre" u srednji deo.
Na bronzi iz Areca kozja glava prikazana je smrtno ranjena, klonula, dok krv šiklja iz rane od koplja na vratu. Ovo je trenutak usred borbe. Belerofont je prvo pogodio glavu koja bljuje vatru i tako onesposobio najopasnije oružje.
Zmija
Homer kaže "zmija pozadi". Hesiod je naziva "svirepim zmajem". Apolodor navodi "rep drakona". U praksi se Himerin rep završava zmijskom glavom, trećom lobanjom sa sopstvenim čeljustima i očnjacima.
Zbog toga biće nije imalo mrtvi ugao. Lav je motrio spreda, koza je nadgledala bokove, a zmija je čuvala pozadinu. Odakle god da priđete, čekala vas je glava.
Zmijski rep bronze iz Areca oštećen je još u antici, a 1785. ga je restaurirao vajar Francesco Carradori. Restauracija prikazuje zmiju kako se propinje unazad, otvorenih usta, uvijajući se dok se čudovište grči u samrtnom ropcu. Da li je originalni rep bio isti, nije poznato, ali ideja o živom repu koji ujeda dosledna je u svim književnim izvorima.
Bljuvanje vatre i pitanje krila
Koja glava je bljuvala vatru? Izvori se ne slažu u potpunosti.
| Izvor | Izvor vatre | Glave |
|---|---|---|
| Homer | Celo biće, "frkće plamen" | Nejasno (podrazumeva se 1?) |
| Hesiod | Koza / srednji deo | 3 izričito |
| Apollodorus | Upravo kozja glava | 3 izričito |
| Ovid | "Vatrena pluća" (lavlje telo) | Podrazumeva se 1 (lav) |
Kozja glava je najverovatniji izvor vatre. Apolodor, antički pisac koji je ovo biće anatomski najdetaljnije opisao, kaže da je vatra izlazila "kroz" kozju glavu. Hesiod smešta "plamenu vatru" u srednji deo. Homer i Ovidije su neodređeniji i plamen pripisuju biću uopšte.
Da li je Himera imala krila?
Nijedan klasični tekst ne pominje krila. Homer, Hesiod, Apolodor, Ovidije, Pindar, Higin: niko ne opisuje Himeru kao krilatu. Ni bronza iz Areca nema krila.
Ipak, deo antičke umetnosti priča drugačiju priču. Na nekoliko korintskih i etrurskih keramičkih predmeta Himera je prikazana s malim krilima, verovatno pozajmljenim od drugih složenih čudovišta iz grčkog bestijarija. To su umetničke, a ne književne izmišljotine. Kanonska Himera bila je vezana za tlo, grabljivica planina i klisura, a ne neba.
Bronzana Himera iz Areca
Najpoznatiji sačuvani prikaz Himere je etrurska bronzana skulptura izlivena oko 400. godine pre n. e., otkrivena 1553. kod Areca u Italiji. Danas se nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju (Museo Archeologico Nazionale) u Firenci.
Bronza hvata Himeru usred borbe. Lavlja glava riče širom otvorenih čeljusti. Kozja glava klonula je od rane, a iz vrata joj teče izvajana krv. Belerofont je prvo pogodio onu koja bljuje vatru. Zmijski rep (restaurirao ga je Francesco Carradori 1785) izvija se unazad razjapljenih čeljusti. Stvorenje umire, ali je i dalje opasno sa svake strane.
Istoričar umetnosti David Ekserdjian nazvao ju je „jednom od najupečatljivijih životinjskih skulptura uopšte i vrhunskim remek-delom etrurskog livenja bronze”. Na desnoj prednjoj nozi nosi natpis TINSCVIL, što na etrurskom znači „prinos Tinu”, etrurskom pandanu Zevsa.
Porodica čudovišta
Himera nije nastala sama od sebe. Prema Hesiodovoj Teogoniji i Apolodorovoj Biblioteci, bila je kći Tifona (olujnog džina sa stotinu zmajevih glava) i Ehidne (napola žene, napola zmije). Njena braća i sestre bili su najstrašnija stvorenja grčkog sveta:
Kerber, višeglavi pas koji čuva vrata Hada
Lernejska hidra, višeglava vodena zmija koju je ubio Herakle
Ort, dvoglavi pas koji čuva Gerionova goveda
Kavkaski orao, orao koji je svakog dana kljucao Prometejevu jetru
Jedan sporni odlomak kod Hesioda (Teogonija, stih 326) nagoveštava da se Himera parila sa sopstvenim bratom Ortom i rodila Sfingu i Nemejskog lava. Ali zamenica „ona” u Hesiodovom grčkom je dvosmislena. Može se odnositi na Himeru ili na Ehidnu. Apolodor Sfingino poreklo pripisuje direktno Ehidni i Tifonu, potpuno zaobilazeći Himeru.
Kako je Belerofont ubio Himeru
Kralj Likije Jobat poslao je junaka Belerofonta da ubije Himeru, očekujući da će poginuti. Belerofontova prednost bio je Pegaz, krilati konj rođen iz Meduzine krvi, ukroćen zlatnom uzdom koju mu je dala Atina. Leteći konj bio je presudan, jer je borba sa stvorenjem koje bljuje vatru na zemlji bila samoubistvo.
Dve predaje opisuju način na koji ju je ubio:
Belerofont je na vrh koplja pričvrstio komad olova i zabio ga Himeri u grlo. Vatreni dah samog stvorenja istopio je olovo, koje se slilo niz ždrelo i stvrdnulo u organima, ubivši ga iznutra.
Apolodor kaže da je Belerofont, „vinuvši se visoko u vazduh, oborio Himeru lukom i strelama”. Jednostavnija, surovija verzija.
Verzija s olovnim kopljem otkriva nešto o anatomiji vatrenog daha. Mehanizam je bio unutrašnji. Himerina vatra bila je dovoljno vrela da istopi olovo (327°C / 621°F) i prolazila je kroz grlo povezano sa samim središtem stvorenja. To nije bio površinski plamen. Bila je to biološka peć.
Od mita do nauke
Nasleđe Himere seže dalje od mitologije. U savremenoj genetici himera je jedan organizam koji sadrži ćelije s dva ili više različitih skupova DNK, obično nastalih spajanjem odvojenih embriona. Metafora je precizna: jedno telo, više genetskih identiteta, baš kao što je mitsko stvorenje bilo jedno telo s više životinjskih identiteta. Prva ljudska genetska himera dokumentovana je 1953.
Himera je ostavila trag i u pejzažu. Yanartaş (antička planina Himera) u Likiji, u Turskoj, ima desetine prirodnih gasnih otvora iz kojih izbijaju večni plamenovi, od kojih neki gore neprekidno više od 2.500 godina. Stari narodi verovali su da je to dah samog čudovišta. Plinije Stariji je zapisao da planina „gori plamenom koji se ne gasi ni danju ni noću”.
Komentator iz 4. veka po imenu Servije ponudio je najtrajnije racionalno tumačenje: mit o Himeri bio je alegorija pejzaža. Na planini su bili lavovi na vrhu, koze na srednjim padinama i zmije u podnožju, što se direktno poklapa s Homerovom anatomijom prednjeg, srednjeg i zadnjeg dela. Ovo tumačenje odgovara i albanskoj obali, gde koze i dalje pasu na nemogućim liticama iznad mora, klanci vijugaju kroz krečnjak poput zmija, a zlatna stena u kasno popodne sija poput lavlje grive.
Himera i Himara
Antičko naselje na albanskoj obali zvalo se Χίμαιρα (Chimaira), ista reč. Ne „inspirisano” niti „nazvano po”, već identična grčka reč i za stvorenje i za grad. Poveznica je bila koza: zemlja divljeg, strmog terena gde su stada pasla na gotovo vertikalnim padinama iznad Jonskog mora.
Tokom dva milenijuma ime se menjalo kroz jezike naroda koji su ovde živeli: Χίμαιρα → Χειμάρρα → Chimara → Himara → Himarë. Zvuk se menjao. Značenje je ostalo. Danas ikona himere na ovom sajtu povezuje savremeni primorski gradić s njegovim antičkim identitetom, mestom koje su oblikovale divlje planine, bujice i nemirno more.
Celu priču o tome kako se ime razvijalo pročitajte u tekstu Ime Himara.
Istražite zemlju Himere
Isti divlji teren koji je inspirisao mit i danas oblikuje ovu obalu.